Pušenje duvana je aktivno i pasivno udisanje duvanskog dima koji nastaje nepotpunim sagorevanjem duvana. Navika pušenja datira od 5000—3000. godine p. n. e. Duvan je u Evropu i Aziju stigao u 16. veku i postao popularan uprkos brojnim studijama o njegovoj štetnosti. Naučnici u Nemačkoj su u kasnim 1920-im otkrili vezu između raka pluća i pušenja duvana kada su započete i prve aktivne antipušačke kampanje.
Godine 1954. grupa naučnika je povezala pušenje duvana sa povećanom smrtnošću među lekarima. Tokom druge polovine 20-og veka sve više raste broj dokaza o povezanosti pušenja i bolesti izazvanih duvanskim dimom. Ovi dokazi donekle su uticali na smanjenje broja pušača u razvijenim zemljama sveta. Međutim, zbog nedovoljne zdravstvne prosvećenosti u zemljama trećeg sveta pušenje je stalno u porastu i i predstavlja sve veći zdravstveni problem.
Udisanje duvanskog dima je najčešći oblik konzumiranja duvana. Samom duvanu se u procesu proizvodnje dodaju razni aditivi za pospešivanje prinosa, promenu boje, mirisa, lakšeg sagorevanja itd čime se povećava njihova toksičnost. Dim koji se stvara sagorevanjem takvih supstanci zajedno sa duvanskim dimom udisanjem dospeva do plućnih alveola, preko čijeg zida se procesom difuzije, nikotin i ostale štetne materije unose u krvotok. Duvan podiže krvni pritisak, ubrzava otkucaje srca i utiče ne mnoge druge poremećaje. Organizam u kontaktu sa nikotinom proizvodi dopamin i endorfin koji se povezuju za osećajem zadovoljstva kod pušača i stvaranje zavisnosti. Od 2000. godine preko 1,22 milijarde ljudi na planeti puši duvan. Učestalost pušenja duvana je veća kod muške populacije mada se kod mlađih pušača izjednačava odnos između muških i ženskih pušača.
Istorijat
U Evropu i Aziju duvan stiže iz Amerike posle Kolumbovog otkrića. Francuz Žan Nikot je 1560. godine doneo duvan u Francusku. Korišćenje duvana se brzo proširilo i na Englesku trgovačkim putevima i duvan se koristio kao medikament. Francuski trgovci duvan prenose do Gambije i Senegala. U isto vreme karavani iz Maroka prenose duvan do Timbuktua i korišćenje duvana se širi kroz celu Afriku do 1650. godine. Ubrzo je korišćenje duvana palo pod oštre kritike državnih i religijskih vođa. Murat IV, sultan Osmanskog carstva je među prvima probao da iskoreni pušenje u društvu. Poslednji car Kine iz dinastije Ming je neposredno pred zbacivanje dinastije probao da zabrani pušenje ediktom a takve aktivnosti nastavljene su i u kasnijim dinastijama. U Japanu je uzgajanje duvana smatrano velikim zločinom zbog korišćenja zemlje za uzgajanje “rekreativne droge” umesto hrane. Mnoge religiozne vođe su takođe pokušavale da smanje ili zabrane korišćenje duvana. Patrijarh moskovski je 1634. zabranjivao proizvodnju i prodaju duvana, a prekršioce je kažnjavao izuzetno surovim kaznama. Džejms I Stjuart je 1604. pokušao da porezom od 4000% smanji broj pušača ali je i ova antipušačka kampanja ostala sa malo rezultata. Kasnije su vladari shvatili da je teško postići rezultat zabranama pušenja i države su uvele monopol na proizvodnju i stavljanje u promet duvana.
Odvikavanje
Za odvikavanje je potrebna odluka i jaka volja. Ipak postoje i pomagala u vidu pastila koje se sisaju te flastera sa ekstraktom nikotina koji se lepe na telo. Preko kože se infiltrira nikotin pa je pušaču lakše da prebrodi „pušačku krizu“.
Sumnja se da se danas u cigarete dodaju sastojci koji pored nikotina izazivaju zavisnost, te pušačka kriza traje mnogo duže nego što bi trebalo da bude da je samo nikotin u pitanju.
Mnogi se teško odlučuju na ovaj korak jer se boje naglog dobijanja u težini, što nije istina.
Prema nekim drugim izvorima, odvikavanje se najbolje izvodi odlukom o danu kada će se prekinuti sa pušenjem. Budući nepušač danima pre dana „D“ treba sebe da ubeđuje da to može. Prekid pušenja treba izvesti zaista planiranog dana i to odjednom i definitivno. Ostavljanje pušenja metodom smanjivanja cigareta, ne daje rezultat.
